Avijenda besno kroči napred – među Far Dareis Mai nije bilo mnogo gorih uvreda od toga – a onda stade. Nije verovala da joj je Lija dorasla kad bi ona obukla kadinsor, ali u suknjama bi bila poražena. Još gore, Lija bi verovatno odbila da od nje načini gai’šaina; mogla je to, tako napadnuta od žene koja nije Devica, a nije još ni Mudra, ili je mogla da zatraži pravo da izbije Avijendu pred onoliko pripadnika Taardada koliko se moglo okupiti. Bila bi to manja sramota od odbijanja, ali nipošto mala. I najgore od svega, bilo da pobedi ili izgubi, Melaina bi svakako odabrala takav način da je podseti kako je odustala od koplja da bi ona poželela da ju je Lija umesto toga deset puta izmlatila pred svim klanovima. U rukama Mudre, sramota je bila oštrija od noža za dranje kože. Lija nije pomerila ni mišić; znala je previše dobro isto ono što i Avijenda.

„Sad zurite jedna u drugu", reče Kasin dokono. „Moram jednog dana da naučim taj vaš govor ruku.“

Lija ga pogleda, uz srebrnasti smeh. „Izgledaćeš lepo u suknjama, Crveni štitu, onog dana kad zatražiš da postaneš Devica.“

Avijenda udahnu s olakšanjem kada Lija odvoji oči od njenih; u ovakvim okolnostima, ona nije mogla prva da skrene pogled i sačuva čast. Prsti joj se bez razmišljanja pokrenuše u znak priznanja, prvo što su u govoru ruku Device učile, jer je to rečenica koju nove Device najčešće koriste. Imam toh.

Lija joj odvrati znacima bez stanke. Veoma mali, sestro po koplju.

Avijenda se zahvalno osmehnu zbog toga što je nedostajao savijeni malić, koji bi taj izraz učinio podrugljivim, kako se inače koristio za žene koje odustanu od koplja, a onda pokušaju da se ponašaju kao da to nisu uradile.

Neki sluga mokrozemac trčao je hodnikom. Pazeći da joj se na licu ne vidi gađenje prema nekome ko čitav život služi druge, Avijenda ode na drugu stranu, kako ne bi morala proći kraj tog čoveka. Ubistvo Randa al’Tora ispunilo bi jedan toh, samoubistvo drugi, ali svaki toh je drugom onemogućavao to rešenje. Šta god Mudre govorile, morala je da nađe neki način da ispuni oba.

20

Iz ste​din​ga

Rand upravo poče da palcem nabija duvan u kratku lulu, kada je Lija provirila kroz vrata. Pre nego što je stigla da progovori, zadihani muškarac okruglog lica, u crveno-beloj livreji, progura se kraj nje i pade na kolena pred Randa, koji je sve to zapanjeno gledao.

„Moj gospodaru Zmaju“, zaskiča čovek zasoptano. „Ogijeri su došli u palatu. Njih troje! Dobili su vina i ponude, ali oni ustrajavaju na susretu sa gospodarem Zmajem.“

Rand progovori spokojno; nije želeo da uplaši tog čoveka. „Koliko si več dugo u palati...?“ Čoveku je livreja očito pristajala, a nije bio mlad. „Bojim se da ne znam tvoje ime.“

Čovek koji je klečao iskolači oči. „Moje ime? Bari, gospodaru Zmaju. Hm, dvadeset dve godine, gospodaru Zmaju, na ovu Zimsku noč. Gospodaru Zmaju, Ogijeri?“

Rand je dva puta odlazio u ogijerske stedinge, ali nije bio siguran kako bi se valjano ophodio s njima. Ogijeri su sazidali većinu najveličanstvenijih gradova, njihove najstarije delove, i još uvek su povremeno izlazili iz stedinga da bi obavljali popravke, a opet, Rand nekako nije verovao da bi se Bari ovoliko uzbudio zarad ma koga drugog sem kakvog kralja ili Aes Sedai. A verovatno ni zbog njih. On gurnu duvan i lulu natrag u džep. „Vodi me njima.“

Bari skoči na noge, gotovo poskakujući na prstima. Rand je podozrevao da je načinio dobar izbor; čovek se nije nimalo iznenadio što gospodar Zmaj ide Ogijerima, umesto da njih dovedu pred njega. Mač i žezlo je ostavio; na Ogijere ne bi ostavio utisak ni jednim ni drugim. Naravno, Lija i Kasin pođoše, a i Bari bi očito potrčao natrag, samo da nije morao da održava korak s Random.

Ogijeri behu u dvorištu s vodoskokom, čiji je bazen bio pun lokvanja i zlatnih ribica; muškarac bele kose, u dugačkom kaputu koji je blistao iznad visokih čizama posuvraćenih sara, i dve žene, jedna primetno mlađa od druge, u suknjama izvezenim lozama i lišćem, a na suknji starije vezbeše upadljivo bogatiji. Zlatni pehari sačinjeni za ljudska bića u njihovim rukama delovahu majušno. Na nekoliko stabala zadržao se poneki list, a sama palata pravila je hlad. Ogijeri nisu bili sami; kada se Rand pojavi, Sulin i još dobrih tridesetak Devica behu okupljene oko njih, kao i Urijen, sa još pedesetak Aijela. Aijeli behu dovoljno uljudni da utihnu kada ugledaše Randa.

Ogijer reče: „Tvoje ime peva u mojim ušima, Rande al’Tore"; glas mu je nalikovao potmuloj grmljavini dok je dostojanstveno obavljao upoznavanje. On beše Haman, sin Dala sina Morelovog. Starija žena beše Kovril, kći Ele kćeri Sungine, dok je mlađa bila Erit, kći Ive kćeri Alarine. Rand se seti da je jednom sreo Erit, u stedingu Tsofu, na dobra dva dana jahanja od grada Kairhijena. Nije mogao ni da pretpostavi šta bi ona mogla da traži u Kaemlinu.